Tri užič­ke pro­fe­sor­ke isto­ri­je, Sne­ža­na Ne­delj­ko­vić (Teh­nič­ka ško­la „Ra­do­je Lju­bi­čić”), Ve­sna Lu­čić (Gim­na­zi­ja) i Du­ši­ca Ilić (Osnov­na ško­la „Sta­ri grad”), čla­ni­ce Dru­štva isto­ri­ča­ra Uži­ca, pri­mo­ra­le su svo­je su­gra­đa­ne da se za­mi­sle nad gre­ška­ma ko­je su či­ni­li i nji­ho­vi pre­ci i oni: iz­van­red­nim do­ku­men­tar­nim fil­mom o zna­me­ni­tim Uži­ča­ni­ma s kra­ja 19. i s po­čet­ka 20. vi­je­ka, za­jed­no sa svo­jim uče­ni­ci­ma ko­ji su se po­ka­za­li kao iz­van­red­ni na­ra­to­ri i sa­rad­ni­ci, upo­zo­ri­le da je zad­nji čas da se oka­ni­mo čud­ne na­vi­ke svoj­stve­ne srp­skom na­ro­du da la­ko, i pre­br­zo, za­bo­ra­vlja svo­je zna­me­ni­te ze­mlja­ke. Sva­ku do­ku­men­tar­nu film­sku pri­ču o ovoj tro­ji­ci zna­me­ni­tih Uži­ča­na auto­ri­ke za­vr­ša­va­ju u sti­lu: Je­ste, oni su za­i­sta za­du­ži­li srp­stvo, svo­je ze­mlja­ke, Uži­ča­ne, i svoj kraj, ali za­što ne­ma nji­ho­vih spo­men-obi­ljež­ja, spo­men-so­ba i, ma­kar, spo­men-plo­ča. Sve se sve­lo na na­zi­ve uli­ca uz ko­je, na­rav­no, na po­čet­ku uli­ce i ne pi­še ko su i šta su oni pa nam se do­ga­đa da lju­di li­ci­ti­ra­ju – je­su li to, mo­žda, fud­ba­le­ri do­ma­će Slo­bo­de ili pr­vo­bor­ci iz Dru­gog svet­skog ra­ta.
Fil­mo­vi o tro­ji­ci ugled­nih Uži­ča­na, na­rod­nom tri­bu­nu, po­sla­ni­ku, rat­ni­ku, dr­žav­ni­ku pro­ti Mi­la­nu Đu­ri­ću, is­tak­nu­tom pri­vred­ni­ku Ma­li­ši Ata­nac­ko­vi­ću, ta­ko­đe po­sla­ni­ku, jed­nom od naj­za­slu­žni­jih za grad­nju pr­ve hi­dro­e­lek­tra­ne u Evro­pi po Te­sli­nom prin­ci­pu, i naj­mla­đem aka­de­mi­ku u isto­ri­ji Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka, pred­sjed­ni­ku Srp­ske vla­de i mi­ni­stru pro­svje­te, ču­ve­nom fi­lo­lo­gu i pro­fe­so­ru Lju­bo­mi­ru Sto­ja­no­vi­ću, pri­ka­za­ni su u okvi­ru pro­jek­ta Dru­štva isto­ri­ča­ra Uži­ca ko­ji ima za cilj re­ha­bi­li­ta­ci­ju neo­prav­da­no za­po­sta­vlje­nih. Broj­nim pri­su­stvom Uži­ča­ni su, oči­gled­no, po­ka­za­li sprem­nost da po­dr­že ovaj zna­ča­jan pro­je­kat. A raz­lo­zi za to po­sto­je: ri­jet­ko je ko­ji kraj u Sr­bi­ji, kao užič­ki, to­kom pro­te­kla dva vi­je­ka imao to­li­ko zna­me­ni­tih lič­no­sti.
– Ovim do­ku­men­tar­nim fil­mom, ko­ji će slu­ži­ti kao na­stav­no sred­stvo u ško­la­ma, že­li­mo da upu­ti­mo uče­ni­ke ne u to šta zna­či bi­ti po­znat i po­pu­la­ran, već šta zna­či bi­ti zna­me­nit. Cilj nam je, ta­ko­đe, da shva­te da aka­dem­ske ti­tu­le ne do­no­se sa­mo zva­nje već i oba­ve­ze. Ja lič­no vje­ru­jem da me­đu na­šom dje­com ko­ja su nam po­ma­ga­la u re­a­li­za­ci­ji fil­ma ima i onih ko­ji će jed­nog da­na sli­je­di­ti pu­te­ve na­ših pre­da­ka i bi­ti naš po­nos – za­klju­či­la je pro­fe­sor­ka Sne­ža­na Ne­delj­ko­vić.
Iako im to, vje­ro­vat­no, ni­je u opi­su po­sla, tri Uži­čan­ke su, mo­ra se to pri­zna­ti, ulo­ži­le ogro­man na­por i trud da, za­jed­no sa svo­jim đa­ci­ma, na­pra­ve ovaj i teh­nič­ki i edu­ka­tiv­no vr­lo kva­li­te­tan film. Za raz­li­ku od pro­te Mi­la­na Đu­ri­ća (1844–1917), no­si­o­ca 20 or­de­na, me­da­lja i spo­me­ni­ca ko­me je isto­vre­me­nom iz­lo­žbom u Jo­ka­no­vi­ća ku­ći u Uži­cu, u or­ga­ni­za­ci­ji Na­rod­nog mu­ze­ja obi­lje­že­na sto­go­di­šnji­ca smr­ti, i za raz­li­ku od aka­de­mi­ka, po­li­ti­ča­ra i is­tak­nu­tog fi­lo­lo­ga Lju­bo­mi­ra Sto­ja­no­vi­ća (1860–1930), ko­ji je u po­sled­nje vri­je­me če­sto spo­mi­njan u me­di­ji­ma zbog ru­še­nja nje­go­ve rod­ne ku­će za ko­je ipak zna ne­što ve­ći, ali ne­do­vo­ljan broj Uži­ča­na, o Ma­li­ši Ata­nac­ko­vi­ću se do­sad ma­lo go­vo­ri­lo. Naj­vi­še po­da­ta­ka o nje­go­vom ži­vo­tu i ra­du ob­ja­vlje­no je u knji­zi-mo­no­gra­fi­ji „85 go­di­na Tek­stil­nog za­vo­da ‘Cve­ta Da­bić’”, štam­pa­noj 1985. go­di­ne, auto­ri su bi­li vr­sni isto­ri­ča­ri Alek­san­dar Ka­le Spa­so­je­vić, Mi­o­drag Glu­šče­vić i Đor­đe Pil­če­vić, i sa­da, u do­ku­men­tar­nom fil­mu či­ji su auto­ri tri užič­ke pro­fe­sor­ke.
Ne tre­ba, sva­ka­ko, za­bo­ra­vi­ti ni uspje­šan po­ku­šaj dvo­je mla­dih užič­kih umjet­ni­ka – Sa­nje Cve­tić i Bo­ba­na La­zi­ća, o če­mu smo pi­sa­li – da na pro­sto­ru sru­še­ne po­šte u Uži­cu osli­ka­ju por­tre­te is­tak­nu­tih Uži­ča­na, je­di­nog srp­skog „oska­rov­ca” sce­na­ri­ste Sti­va Te­ši­ća, knji­žev­ni­ka Mi­lu­ti­na Usko­ko­vi­ća, is­tak­nu­te umjet­ni­ce Ma­ri­je Ma­ge Ma­ga­zi­no­vić, fud­bal­skog vir­tu­o­za Sr­ba Sta­men­ko­vi­ća, Lju­bo­mi­ra Sto­ja­no­vi­ća i Ma­li­še Ata­nac­ko­vi­ća.
Ma­li­ša Ata­nac­ko­vić (1860–1919) je po­zna­ti užič­ki in­du­stri­ja­lac, pred­sjed­nik op­šti­ne užič­ke i na­rod­ni po­sla­nik. Ute­me­lji­vač je Ak­ci­o­nar­ske tkač­ke ra­di­o­ni­ce, pr­vog in­du­strij­skog pred­u­ze­ća u Uži­cu. Po­seb­no se an­ga­žo­vao na iz­grad­nji hi­dro­cen­tra­le na Đe­ti­nji po Te­sli­nim prin­ci­pi­ma, pu­šte­ne u rad na Ilin­dan 1900. go­di­ne, kao iz­vo­ra po­gon­ske sna­ge za pro­iz­vod­nju u Ak­ci­o­nar­skoj tkač­koj ra­di­o­ni­ci i elek­tri­fi­ka­ci­ju Uži­ca. Nje­ga je – ka­ko je ta­da, dok su se vo­di­li raz­go­vo­ri o neo­p­hod­no­sti grad­nje hi­dro­cen­tra­le, re­kao pred­stav­nik Vla­de Sr­bi­je – sre­ća do­ve­la u Uži­ce. Ho­će li se i ovaj film po­sre­ći­ti, pa da nas pod­stak­ne da sa­zna­je­mo vi­še o svo­jim zna­me­ni­tim ze­mlja­ci­ma?
Ono što ra­du­je, tri pro­fe­sor­ke isto­ri­je su na­ja­vi­le da će na­sta­vi­ti svoj po­du­hvat no­vim do­ku­men­tar­nim fil­mo­vi­ma o zna­me­ni­tim lič­no­sti­ma iz Uži­ca.
S. Ti­ja­nić